Neka praktična iskustva samoorganizovanja



Ceo ovaj sistem nas nije samo uplašio i pacifikovao već nas je i istraumirao. Mnogima se čini da je suprotstavljanje bahatosti i zakidanjima od strane gazda uzaludno, da će tako glasni pojedinac samo biti otpušten ili maltretiran dok ne da otkaz, a većina kolektiva će okrenuti glavu.


Sve ovo što danas vidimo i doživljavamo na našim radnim mestima nije postojalo oduvek, niti se desilo iznenada. Današnji uslovi rada sa kojima se suočava velik broj radnika u privatnom sektoru rezultat su dugogodišnjeg (ne)rada i nemara sindikata koji su totalno zakazali u svom radu i svojoj svrsi učestvujući tako u potkopavanju radničkih prava.


Radnici su nesvesni svoje moći. Naučeni smo da ne pružamo otpor, da uvek može gore. Ali treba da postanemo svesni toga da može i bolje. To bolje možemo stvoriti samoorganizovanjem i radničkom borbom. Ujedinjeni radnici imaju moć, moć koje ponovo treba da postanemo svesni.


Da se ne radi samo o hrabrim rečima, potvrđuje primer firme u kojoj radim, jednog relativno malog pogona u kojem se šef povukao posle zajedničke akcije radnica. Radile smo dve nedelje noćne smene u nizu (zakonski nije dozvoljeno da se radi duže od jedne nedelje noću, a za više od toga je potrebna pismena saglasnost radnika), jednu nedelju druge smene, pa opet dve nedelje noćne. Imali smo manjak radne snage. Bile smo već iznemogle. Naravno, to rukovodstvu nije značilo ništa, dok se nismo složile i dale ultimatum: ili da se nađe nova radnica (koju su tražili mesecima, ali zbog stanja u firmi nije bilo mnogo zainteresovanih, a ako ih je i bilo, bile su odbijene), ili da se noćna smena ukine. Tražile smo i da se smene vrate na sistem na koji smo pristale kad smo prihvatile posao (noćna, druga, prva). Odbile smo da se kidamo za firmu kojoj nije stalo do našeg zdravlja, i koja ne ceni našu požrtvovanost i trud, već uvek traži samo još. Samoorganizovanjem nismo samo odbranile naša prava, već smo prešle u ofanzivu i izborile se za nova.


Uspele smo da se izborimo i za povišicu, koja je sad praktično izjednačena sa minimalcem. Izborili smo naknadu za noćni rad od 36% plate (plaćali su nam 15%, što je ispod zakonskog minimuma). Subote su nam sad takođe plaćene 36%, kao i prekovremeni rad. Za svaki ovaj mali ustupak morale smo se složiti i čvrsto stati jedna uz drugu.

Jedno vreme smo imale odobrenje da same organizujemo smene. To je bio najbolji period za radnice. Firma je bila ispoštovana, proizvodnja je radila u punom kapacitetu, a mi smo mogle da se uskladimo posao sa privatnim životima, da se solidarišemo i jedna drugoj "uskačemo" kada je to bilo potrebno. Nakon nekog vremena šef je to ukinuo. Sa stanovišta organizacije rada, za to nije bilo razloga. Radilo se o pukoj sili jednog sitnog gazde koji je osećao potrebu da po svaku cenu glumi autoritet verovatno se plašeći stvari koje bismo još mogle izboriti.

Naravno, u svakoj prilici nadređeni će pokušati da poseju razdor među radnike, jer jedino tako mogu da održe kontrolu. - dok se mi međusobno napadamo i grizemo, oni se smeškaju i ubiraju plodove našeg rada. Takođe, uvek će pokušati da oduzmu ono za šta ste se izborili, čim vide da smo spustili gard. Dokle god postoji kapitalizam, borba nije nešto što se može jednom za svagda ostvariti, već je nešto što se konstantno mora braniti. Ogromna greška sa naše strane je bila što smo se opustile verujući da su izboreni ustupci rešena stvar. Rezultat je bio gubitak svi prava koja smo krvavo zaradile. Sad je na nama da ih ponovo zaradimo.

Iz samoorganizovane borbe smo mogle da izvučemo dva zaključka:

1) Radnici su više nego sposobni da sami planiraju i vode proizvodnju. Gazda je nepotreban. Samoupravljanje nije samo ideal, već praksa koja je dokazano bolja i po proizvodnju i po uslove rada. Revolucija je, dakle, sasvim moguća.

2) Ne samo da gazda nije potreban već je i štetan. Čak i kada popusti, on se već sprema da potre sve sto je prihvatio dok je bio slab, čim se radnici malo opuste, bez obzira na to kakav će uticaj njegovi postupci imati na proizvodnju. Gazdi nije samo važno da firma bude efikasna, već da od te efikasnosti on ima najveću korist. Ako firma i slabije posluje, to mu se isplati ako može to da nadoknadi zakidanjem radnicima. Svaki put kad nam pruži ruku, u drugoj iza leđa drži nož i čeka da se okrenemo. Revolucija nije samo moguća, nego je i jedino trajno rešenje. Ona je neophodna! Neki se posle prvog pada razočaraju. Izgubljena bitka nije izgubljen rat. Borba je tek pred nama. Iako bismo voleli da dobijemo sve i sad, na žalost to ne možemo, ali to ne treba da nas obeshrabri.


Mi moramo biti spremni na novi talas „zatezanja kaiša“. Kao i dosad, teret krize koju je ubrzao dolazak pandemije pašće na radnička leđa. Jedina opcija je borba. I bez krize poslodavci gledaju da štede na nama gde god mogu. Njihovo pozivanje na slogu, žrtvu za naciju i "našu privredu" je samo oruđe za lakšu eksploataciju. Kad god im se ukaže prilika za takve stvari, koristiće je. Manipulacije poput „Mi smo ovde porodica“ su se pokazale kao obična laž, još jedan način da nas drže u potčinjenom polozaju. Obim rada se povećava, samim tim i profit, ali plata ostaje ista, ili se uz poskupljenja smanjuje do te mere da nije više dovoljna za potrebe čoveka, osim najosnovnijih. Tek toliko da radnik može preživeti i uvećavati kapital. I takozvani povišice su uglavnom minimalne. One u stvarnosti najčešće uopše ne poboljšavaju položaj radnika jer se paralelno sa povišicom dižu cene svega na tržištu, pa radnik često i sa povišicom postaje siromašniji nego pre. Nijedan mehanizam represije nije stran gazdama. Ni emotivna manipulacija, ni strah, ni pretnje, niti ekonomski pritisak.


U firmi smo takođe imale situaciju gde nismo htele da odstupimo od zahteva, koji su bili u skladu sa zakonom. Tu se moglo videti njihovo lice. Od pokušavanja podilaženja, medenja, preko agresivnog vikanja i pretnji. Kada ni to nije pomoglo, pokušali su da nas ubede da nemamo dovoljno finansijskih sredstava da ih tužimo. Da advokat samo hoće da zaradi na nama (što oni sami rade sve vreme, ali dobro...). Mnogi od nas zaista ne mogu sebi da priušte duge i skupe sporove i advokate. Zato je uvek mnogo bolja opcija da se tužbe podnose grupno. Na taj način možemo zajednički da priuštimo pravnog zastupnika.


Kada god smo pokusali da dobijemo razumevanje od šefa, to se naravno završilo nesrećno. Nikad, čak ni kada su se uslovi rada drastično odražavali na naše psihofizičko zdravlje, nismo bile vredne pažnje dokle god se profit nesmetano povećavao. Svaki put, ako smo htele bar minimum, morale smo se izboriti. Zato se nemojte plašiti da pokažete zube! Dokle god ih krijete, vi ste na šteti.


Naravno da uvek ima onih koji se neće pridružiti i koji će podrivati borbu. Ne dozvolite da vas obeshrabre i da vam ubiju moral. Ne dajte da vas ubede da ste lenjštine, neradnici, da ste nezahvalni, pohlepni, da „tražite drugo kad vam ovo ne valja“ jer zamena jednog tlačitelja drugim ne vodi ničemu. Ima onih sa kojima se nećete slagati privatno, ali koji su spremni na borbu poput vas. Nemojte da zaboravite zajednički cilj i bar u momentima borbe ostavite sa strane sukobe ličnosti.


Nemojte da nasednete na jednu od najvećih obmana koje su kapitalisti postavili: konkurenciju i rivalitet između dva radnika. U takmičenju za najboljeg radnika samo radnik gubi. To ne znači da ne treba da radite svoj posao korektno. Ali nemojte da nabijate sebi i kolegama normu koju na duže staze ne možete da iznesete. Ne dovodite sebe i druge u stanje hronične iscrpljenosti, depresije, nezadovoljstva i frustracije. Onog momenta kad više ne budete produktivni koliko njima odgovara, odbaciće vas kao pohabani deo koji koči mašinu. Bez milosti i savesti. Prethodne pohvale vam tad neće pomoći. I to sam takođe imala prilike da vidim. Za njih nismo ništa nego potrošni alat. Znam da ponekad ljudi pokušavaju da spuste druge da bi se izdigli, da će iz nekih ličnih razloga i nesigurnosti šefovima pričati loše o kolegama. Ako mislite da će vas šefovi doživljavati kao bolje - neće. Ali ćete im tako dati dovoljno materijala da vas nagaze prvom prilikom. Možda se u tom momentu osećate superiornije, ali u stvarnosti i sebi i kolegi kopate jamu. Solidarnim ponašanjem na poslu čuvamo sebe.


Ne smemo iz vida izgubiti ni sindikate, koliko god oni trenutno izgledali beskorisno. Oni su preuzeli ulogu tampon zone između kapitalista i radnika, ali u službi onih prvih. Umesto da podižu klasnu svest, brane radnička prava, ujedinjuju radnike za neku smisleniju borbu, većinom rade u službi kapitala. Njihove vodeće birokrate brane svoje položaje i podrivaju radničku borbu pokušavajući da radnički gnev kanališu i ispumpaju. Svaki gubitak za radnika je išao uz prećutnu sagalasnost sindikata. U pregovorima sa vladom nisu zauzeli borbeni stav, već se sve svodilo na predloge i sugestije (za koje se unapred znalo da su nedovoljni i da će pored toga biti odbijeni). Čak i kada bi rešili da lupe šakom o sto i da izvedu ljude na ulice, protesti bi bili kratkog daha i bez generalnog štrajka koji bi ih pratio i omogućio i običnim radnicima da izađu na ulice. Tako se borba ne vodi! Moramo preuzeti deo odgovornosti za ovo stanje. Ako se aktiviramo u svojim sindikalnim organzacijama, bićemo u stanju da ih prisilimo da rade svoj posao ili da pozicije napuste u korist onih koju su spremni da ga rade. Sindikati su nam potrebni su jer u njima postoji već izgrađena organizacija i povezanost koju možemo iskoristiti umesto da počinjemo da gradimo od nule. Za osnivanje novog sindikata trebalo bi mnogo ulaganja i vremena i ta mogućnost je zbog toga uvek krajnji izbor. Tamo gde u firmi nema sindikata, ili postoji samo lažni, gazdin, sindikat, radnici mogu da sindikalnu podružnicu i priključe je nekoj od postojećih centrala.


Ali pogrešno bi bilo da svoju aktivnost usmerimo samo na stalno zaposlene radnike. Moramo se solidarisati sa radnicima na PP poslovima, ugovorima na odredjeno i radnicima zaposlenim preko agencija i naći način da se zajedno sa njima borimo, jer se sutra svako od nas može naći u tom položaju. Štaviše, nije borba za prava radnika na PP poslovima mora podrazumevati borbu se za ukidanje PP ugovora za sve one poslove koji zahtevaju svakodnevno angažovanje. PP ugovori su način da se radna snaga dodatno „fleksibilizuje“ i da se oslabi ili čak ukine princip kolektivnog pregovaranja. Moramo se zalagati za to da umesto PP ugovora i umesto večitog rada na određeno, rad na neodređeno bude pravilo za svakoga ko bude primljen nakon probnog perioda.


Štrajk je legalna opcija borbe, ali on ne sme biti vezan legalnošću. Zakon kapitalističke države nije pisan da bi omogućio uspešne štrajkove, već da bi ih ograničio što više i osigurao njihov neuspeh. Npr. legalnim štrajkom, poslodavcu je omogućeno da nastavi proizvodnju sa radnicima koji nisu u štrajku, koji nisu primljeni za stalno ili su u kategorijama koje sam iznad navela, dok se za vreme štrajka štrajkačima ne isplaćuje plata. Umesto da mi budemo u ofanzivi, zakon nas tokom štrajka stavlja pod opsadu. Moramo odbiti da radimo u korist kapitalističke države i po njenim pravilima. Ta pravila i jesu napravljena da bi se nama oduzela bilo kakva moć odlučivanja. Zato ne nasedajte na pricu o "vladavini prava" jer jedino pravo koje imate u ovom sistemu jeste da se pokorite ili skapate od gladi. Svu moć i vlast drzi 1% najbogatijih ljudi na vrhu - kapitalistička klasa, nasuprot ostatka čovečanstva, čiju ogromnu većinu čini radnička klasa.


Često čujemo rečenice poput: „Ja sam ne mogu nista promeniti“. Istina, sam čovek ne može mnogo, ali naša snaga leži u mnogobrojnosti. Pokažite svojim primerom kako treba da se postavimo u datim situacijama. Informišite sebe i svoje kolege. Povežite se sa ljudima koji već imaju iskustva u radničkom organizovanju. Ljudi će polako početi pratiti jer će ih, kao i autorku ovih redova, na to primorati svakodnevna borba za preživljavanje. Posle svih loših iskustava, prirodno je da smo skeptični i da se osećamo izolovano. Ali ostaje činjenica da su problemi koji nas pritiskaju suštinski isti.


Još je antički filozof Eubulid iz Mileta u svom paradoksu gomile uvideo da je potreban kritičan broj zrna peska da bi se sačinila gomila. Slično je i sa radnicima danas. Vladajuća klasa i njena država čine sve da nas drže izolovanima i da nam prodaju iluziju pojedinačnog uspeha. Tu iluziju svaki dan život surovo demantuje. Nasuprot iluziji usamljenog i ranjivog pojedinca, moramo postaviti realnost zajedničke akcije. Razgovarajmo, solidarišimo se i obaveštavajmo jedni druge o pravima i načinima za njihovo ostvarivanje. Napad na jednog od nas je napad na sve! Jedino tim pristupom možemo napraviti dovoljnu masu za promene! Ćutanjem i saginjanjem glave ne činimo ništa.




81 views0 comments