O nama

Marksistički savez „Klasna borba“ je prvenstveno organizacija radnika komunista, koja okuplja i progresivne elemente iz redova omladine, inteligencije i sitnih sopstvenika. Glavni neposredni cilj naše organizacije je ponovno osnivanje masovne komunističke partije na jugoslovenskom prostoru. Komunistička partija treba da predstavlja politički izraz objektivnih ekonomskih interesa i istorijskih težnji radničke klase, odnosno političku avangardu radničkog pokreta. Istorijski zadatak komunista, dakle, jeste da svakodnevne partikularne interese i izolovane ekonomske borbe različitih slojeva radničke klase protiv ovog ili onog gazde, ove ili one korporacije ili banke, objedine u zajedničku borbu celokupnog radništva protiv celokupnog kapitalističkog sistema.

Kapitalizam je sistem u kojem su skoro sve sfere života radnih ljudi potčinjene interesima kapitala. Koliko dugo radimo, šta možemo sebi da za svoj rad priuštimo, koliko vremena imamo za prijatelje i porodicu, koliko prostora imamo za razonodu, pa čak i koliko su čisti vazduh koji dišemo, voda koju pijemo i hrana koju svakodnevno unosimo – sve ovo je u krajnjoj instanci određeno potrebama velikih industrijskih i bankarskih korporacija da ostvaruju profit. Naše zdravlje i naši životi uslovljeni su našom isplativošću za krupni kapital, to jest našim potencijalom da najbogatijim ljudima u zemlji i svetu omogućavamo da postaju još bogatiji. Interesi vlasnika kapitala proglašeni su opštim, „nacionalnim“, interesima u svakoj kapitalističkoj državi. Otpor koji radničke organizacije i društveni pokreti pružaju često se proglašava nepatriotskim, opasnim po nacionalne interese, po „našu ekonomiju“ i toliko puta obećavani status „lidera u regionu“, kojim građanski političari vitlaju pred svojim biračkim telom kao šargarepom pred magarećom njuškom. Kad god se interesi kapitala sukobe sa interesom većine stanovnika zemlje, većina se proglašava sebičnom i kratkovidom, a privatni interes se uzdiže na nivo „opšteg dobra“.

To nije ništa neobično. Kako su to uočili još Marks i Engels, „moderna državna vlast samo je odbor koji upravlja opštim poslovima cele buržoaske klase“. Ustavno-pravni poredak u kojem živimo postoji prvenstveno zato da bi štitio privatnu svojinu kapitalista, onu svojinu koja je po pravilu izvorno stečena raznim oblicima nasilja i koja se potom koristi za dalje nasilje – za potčinjavanje rada većine privatnim interesima i luksuznom životu manjine. Političke stranke koje rukovode ovim poretkom sve su odreda vođene od strane lokalnih tajkuna i profesionalnih birokrata, koji su hiljadu i jednom ekonomskom niti vezani za krupni multinacionalni kapital. Iako vole sebe da prikazuju kao neutralne u sukobima radnika i kapitalista,  svakome je jasno da se ta „neutralnost“ uvek nekako iscrpljuje u proceni da su kapitalisti (laskavo nazivani „poslodavcima“) najugroženiji deo društva i da su potrebne novi paketi mera da bi se oni zaštitili od „nerealnih“ i „nerazumnih“ zahteva radnika. Ukratko, država u kojoj živimo, ma koliko sebi tepala da je pravna, nacionalna itd, ustvari ništa drugo nije nego buržoaska, tj. kapitalistička, država i kao takva neprijatelj radnih ljudi.

Zato je jedini način da se radnici oslobode celoživotnog izrabljivanja od strane gazda i njihove države taj da uzmu državnu vlast u svoje ruke i da iz korena promene postojeće kapitalističke društvene odnose i umesto njih uspostave komunizam – društvo zasnovano na kolektivnom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju. Da bi u tome uspeli, radnici na mesto postojeće, buržoaske, države, moraju postaviti svoju vlast, odnosno diktaturu proletarijata. Diktatura proletarijata nije, kako se to često pogrešno prikazuje od strane protivnika komunizma, pa čak i od nekih nazovi komunista, diktatura čvrste ruke jednog vođe ili šačice ljudi na vrhu. Diktatura proletarijata je diktatura koju radnici vrše nad gazdama u prelaznom periodu, kada su tek preuzeli vlast i započeli preobražaj društva. Jasno je da se gazde neće tiho i staloženo odreći plodova svoje otimačine i svog privilegovanog društvenog položaja. Naprotiv, ogorčeno će na svakom koraku pružati otpor radničkoj vlasti. Sabotiraće proizvodnju, gomilati zalihe, plaćati kriminalce da izazivaju nasilje i haos – sve kako bi dokazali da radnici bez njih nisu u stanju da žive, kako smo svi mi nesposobni i nedostojni života u slobodi. Diktatura proletarijata će za cilj imati slamanje svakog otpora od strane kapitalista i odlučno zatiranje svakog ostatka njihove moći, kao i kažnjavanje svih nedela i zločina na kojima su gazde gradili svoja poslovna carstva. Istovremeno, da bi bila uspešna i da bi sprečila da na mesto starih izrabljivača dođu novi, diktatura proletarijata radničkoj klasi mora omogućiti najrazvijeniji mogući oblik demokratskog kolektivnog odlučivanja, radničko samoupravljanje.

Obaranje vlasti kapitalista nipošto nije lak zadatak. Ono se ne može izvesti spontano, naglim izlivom sirovog masovnog nezadovoljstva na ulicama. Kada neorganizovane mase izađu da iskale svoj gnev, taj izliv je uvek i kratkovid i kratkog daha, ma koliko pravedan i opravdan on bio. Pokoji razbijeni izlog, pokoja zapaljena zgrada ili pretučeni policajac mogu delovati impresivno i mogu čak i učiniti da se kao pojedinci osećamo rasterećeno, ali na kraju dana takve manifestacije završavaju povratkom njihovih iscrpljenih i razočaranih učesnika kući (onih koji u međuvremenu ne budu uhapšeni) jer sutradan valja ponovo iznajmiti svoju radnu snagu gazdi. Stihijske pobune po pravilu za posledicu imaju ispuštanje pare – rasipanje ne samo fizičke snage nezadovoljnih masa, već i jačanje uverenja da je bilo kakva promena nemoguća. Ako je ta i ta velika spontana pobuna bila „sad ili nikad“, onda se kao zaključak nameće ipak ono „nikad“.
Međutim, uprkos toj opasnosti, stihijski izlivi masovnog gneva ujedno nagoveštavaju ogroman potencijal, ogromnu silu kojom bi mase raspolagale kada bi nastupale organizovano, ujedinjene oko zajedničkog cilja, zajedničke strategije i zajedničke organizacije. Zadatak komunističke partije jeste upravo pružanje tih ključnih elemenata, artikulisanje opravdanog masovnog nezadovoljstva – koje neprestano kipi ispod površine svugde, po radnim mestima, po školama, po kućama – i njegovo usmeravanje od slepog rušilačkog besa do borbe za izgradnju novog društva. Zadatak komunističke partije, dakle, jeste da povede mase od demonstracija i pobuna ka revoluciji, od neposlušnosti prema vlasti ka preuzimanju vlasti.

Taj zadatak se ne može ostvariti pukim izlaskom na izbore svake četiri godine i pasivnim očekivanjem promena u međuvremenu. Učešće na izborima je samo jedan od frontova na kojima se komunisti bore. Komunistička partija se ne bori za vlast samo za sebe i svoje članove, već za vlast celokupnog radništva i zato celokupno radništvo mora biti stalno uključeno u tu borbu radom komunista unutar svojih radnih kolektiva. Avangardna partija radničke klase može biti samo ona čije su strukture čvrsto ukorenjene u radničkom pokretu i organski vezane za strukture masovnih radničkih organizacija (u prvom redu sindikata). Ta organska povezanost podrazumeva da aktivisti komunističke partije ne budu samo promoteri svoje stranke, već da budu najaktivniji učesnici i organizatori konkretnih borbi za poboljšanje uslova rada i kvaliteta života radnika u svojoj okolini dok, istovremeno, nikada ne gube iz vida neophodnost podizanja konkretnih borbi na viši i opštiji nivo upornim i strpljivim radom na redovnom informisanju svojih kolega i podsticanju diskusija kroz koje se radnici međusobno obrazuju i zajednički unapređuju svoje razumevanje društva u kojem žive i načina na koji se ono može promeniti i učiniti društvom po meri čoveka.

Marksistički savez „Klasna borba“ je inicijativa za izgradnju takve komunističke partije. Naša organizacija je još mala i svesni smo da put do našeg cilja nije nimalo lak. Isto tako smo svesni da se nijedna poteškoća sa kojom se tokom našeg političkog delovanja budemo susreli ne može porediti sa mukom i bedom koju danas trpe milioni radnika na Balkanu i milijarde radnika širom sveta dok gazde njihovoj deci spremaju još gore. U klasnu borbu smo stupili jer nju kapitalisti ionako vode protiv radnika iz dana u dan. I to što trpimo ih neće umilostiviti. Radnicima koji se pobune gazde upućuju salve pretnji raznoraznim kaznama. Ali najviše nas je već kažnjeno životom koji su nam oni nametnuli.
Svima nam je jasno da ovako dalje ne ide. Nema razloga da trpimo u tišini i trujemo jedni druge ciničnim opaskama. Nema razloga ni da pristajemo na vašarski ringišpil građanskih političkih stranaka, koje su sve već pokazale u čijem interesu rade. Odlazak u inostranstvo probleme može odložiti ili ublažiti, ali neće ih rešiti. Kapitalizam nikada nije bio u stanju da ponudi prosperitet i ugodan život većini čovečanstva, a danas to ne može da obezbedi ni one reforme koje su barem radnike razvijenih zemalja uljuljkivale u lažni osećaj sigurnosti. Ovaj sistem ulazi u najveću krizu u svojoj istoriji i ta kriza će pre svih pogoditi upravo radničku klasu. Vreme uzdanja u sposobnost vladajuće klase da omogući ekonomski oporavak i novo razdoblje rasta je odavno prošlo.

Jedini izlaz za radnike je naša sopstvena inicijativa, naša spremnost da se odlučno i bez oklevanja borimo za drugačije i bolje društvo. Da bi se ta borba završila konačnom pobedom, neophodna je izgradnja revolucionarne radničke partije – komunističke partije – koja zahteva masovno učešće najširih masa radnih ljudi. Zajedno možemo srušiti kapitalizam. Zajedno možemo osvojiti budućnost koju smo radom zaslužili. Priključite nam se!