Sve ovo što danas vidimo i doživljavamo nije se desilo iznenada i nenadano. Ova dešavanja su rezultat dugogodišnjeg (ne)rada i nemara sindikata koji su totalno zakazali u svom radu i svojoj svrsi, znači učestvovali su u potkopavanju radničkih prava.

 

Radnici su nesvesni svoje moći. Naučeni smo da ne pružamo otpor, da uvek može gore. Ali treba da postanemo svesni toga da može i bolje. To bolje možemo stvoriti samoorganizovanjem i radničkom borbom. Ujedinjeni radnici imaju moć, tu moć mi treba da spoznamo ponovo.

 

Ceo ovaj sistem nas nije samo uplašio i pacifikovao već nas je i istraumirao. Zato se nekima čini da su aktiviranje i borba uzaludni; vidimo kako se pojedinci otpuštaju i zlostavljaju, a većina okreće glavu. U slučaju firme u kojoj radim, pogon je mali, šef se povukao posle solidarisanja radnika. Ali isto tako smo se izborili i za druge stvari. Radile smo dve nedelje noćne smene u nizu (zakonski nije dozvoljeno da se radi duže od jedne nedelje noću, za više od toga je potrebna pismena saglasnost radnika), jednu nedelju druge smene, pa opet dve nedelje noćne. Imali smo manjak radne snage. Žene su bile već iznemogle. Naravno, to rukovodstvu nije značilo ništa, dok se nismo složile i dale ultimatum: ili da se nađe nova radnica (koju su tražili mesecima, ali zbog stanja u firmi nije bilo mnogo zainteresovanih, ako ih je i bilo, bile su odbijene), ili da se noćna smena izbaci. Tražile smo i da se smene vrate u normalu, na sistem na koji smo pristale kad smo prihvatile posao (noćna, druga, prva). Odbile smo da se kidamo za firmu kojoj nije stalo do nas, do naše požrtvovanosti i truda. Samoorganizovanjem i zauzimanjem došle smo ne samo do odbrambenog vec i do ofanzivnog polozaja. 
 

Jedno vreme smo dobile odobrenje da same pravimo smene. To je bio najbolji period za radnice. Firma je bila ispoštovana, proizvodnja je radila u punom kapacitetu, a mi smo mogle da se organizujemo sto se tiče posla i privatnog zivota. Da se solidarišemo i jedna drugoj uskačemo kada je to bilo potrebno. Naravno, nakon nekog vremena šef je to ukinuo. Nije bilo drugog razloga nego da može da glumi autoritet.
 

Uspele smo da se izborimo za sitnu povišicu, koja je sad praktično izjednačena sa minimalcem. Da dobijemo nocnu placenu 36% (placali su nam 15% sto je ispod zakonskog minimuma), subote su nam sad takođe plaćene 36% i prekovremeni.  Sve u svemu, za svaku sitnicu koju smo izdejstvovale, morale smo se složiti i čvrsto stati. Stajati zajedno, hrabro i stoički.

      Naravno, u svakoj prilici nadređeni će pokusati da bace kost među radnike, jer jedino tako mogu da održe kontrolu. Dok se mi međusobno napadamo i grizemo oni se smeškaju i ubiraju plodove našeg rada. Takođe, uvek će pokušati da oduzmu ono za šta ste se izborili, zato ta borba nije nešto što se može jednom za svagda ostvariti, već je nešto što se konstantno mora braniti.

 

Napravili smo ogromnu grešku kad smo dopustili da nam oduzmu sva prava koja su bila krvavo zarađena. Sad je na nama da ih ponovo zaradimo.

 

Iz samoorganizovane borbe možemo da izvučemo dva zaključka:
                  1) Gazda je nepotreban na radnom mestu, radnici  su više nego sposobni da sami planiraju i vode proizvodnju, što dalje znači da je revolucija koja za cilj ima samoupravljanje moguća.
                    2) Ne samo da gazda nije potreban već je i štetan. Čak i kada popusti, on se već sprema da potre sve sto je prihvatio dok je bio slab, čim se radnici malo opuste - to znači da je revolucija neophodna!

Neki se posle prvog pada razočaraju. Izgubljena bitka nije izgubljen rat. Borba je tek pred nama. Iako bismo voleli da dobijemo sve i sad, na žalost to ne možemo, ali to ne treba da nas obeshrabri. 

 

Mi moramo biti spremni na novi talas „zatezanja kaiša“ kad ova kriza sa koronom prođe. Kao i do sad, to će pasti na radnička leđa. Jedina opcija ovde je borba. I bez krize kad god smo spustili gard, poslodavci bi pravili uštede na naš račun gde god bi mogli. Njihovo pozivanje na slogu, žrtvu za naciju je samo oruđe za lakšu eksploataciju. Kad god im se ukaže prilika za takve stvari, koristiće je. Manipulacije poput „Mi smo ovde porodica“ su se pokazale kao totalna laž. Ali naravno oni se služe svim sredstvima da nas potlače i drze u potčinjenom polozaju. Obim rada se povećava, samim tim i profit, ali plata ostaje ista. Plate se smanjuju do te mere da nisu dovoljne za najosnovnije potrebe čoveka. Tek toliko da radnik moze preživeti i stvarati novi kapital. Ako se i desi neka minimalna povišica, ona u realnosti većinom nije poboljšala položaj radnika jer ce paralelno sa povišicom se diže cena svega na tržištu, što znači da radnik sa povišicom ostaje siromašniji nego pre nje. Nije im strana emotivna manipulacija, strah, pretnje ili ekonomski pritisak. U svakom slucaju oni nam nisu prijatelji. Mi smo samo sredstvo za ostvarivanje njihovih profita i održavanje njihovog privilegovanog zivota.

 

U firmi smo takodje imali situaciju gde mi kao radnici nismo hteli da odstupimo od zahteva, koji su bili u skladu sa zakonom). Tu se moglo videti njihovo lice. Od pokušavanja podilaženja, medenja, preko agresivnog vikanja i pretnji. Kada ni to nije pomoglo, pokušali su da nas ubede da nemamo dovoljno finansijskih sredstava da ih tužimo. Da advokat samo hoće da zaradi na nama (što oni rade sve vreme ali dobro). Mnogi od nas zaista ne mogu sebi da priušte duge i skupe sporove i advokate. Zato je uvek mnogo bolja opcija da se tužbe rade grupno. Jer je to način na koji možemo da platimo pravnog zastupnika.

 

Kada god smo pokusali da dobijemo razumevanje od šefa, to se naravno završilo nesretno. Nikad, čak ni kada su se uslovi rada drastično odražavali na naše psihofizičko zdravlje, a samim tim i privatni zivot, nije bilo relevantno dok god se profit nesmetano povećava. Svaki put ako smo htele bar minimum, morale smo se izboriti. Zato se nemojte plašiti da pokažete zube!

 

Naravno da uvek ima onih koji se neće pridružiti i koji će podrivati borbu. Ne dozvolite da vas obeshrabre i da vam ubiju moral. Ne dajte da vas ubede da ste lenštine, neradnici, nezahvalni, pohlepni, da „odustanete i da tražite drugo kad vam ovo ne valja“ jer zamena jednog tlačitelja drugim ne vodi ničemu. Ima onih sa kojima se nećete složiti, ali nemojte da zaboravite zajednički cilj, i bar u momentima borbe ostavite sa strane različitosti u ličnostima.

 

Nemojte da nasednete na jednu od najvecih obmana koje su kapitalisti postavili: konkurenciju i rivalitet izmedju dva radnika. U takmičenju za najboljeg radnika samo radnik gubi. I ne, to ne znači da ne treba da uradite svoj posao korektno. Ali nemojte da nabijate normu i sebi i kolegama, koju na duze staze ne mozete da ispoštujete. Da dovedete i sebe i druge u stanje hronične iscrpljenosti i hroničnog premora, depresije, nezadovoljstva i frustracije. Onog momenta kad više ne budete produktivni koliko njima odgovara, odbaciće vas kao pohabani deo koji koči mašinu . Bez milosti i savesti. To sam takođe imala prilike da vidim. Za njih nismo ništa nego potrošni alat. Znam da ponekad ljudi pokušavaju da spuste druge da bi se izdigli, da će iz nekih ličnih razloga i nesigurnosti šefovi pričati loše o kolegama. Ako mislite da će vas šefovi doživljavati kao bolje, neće, ali ćete im dati dovoljno materijala da vas nagaze prvom prilikom. Možda se u tom momentu osećate superiornije, ali u realnosti sebi i kolegi kopate jamu. Zato uvek budite solidarni.

 

Ne smemo iz vida izgubiti ni sindikate, koliko god oni trenutno izgledali beskorisno. Oni su preuzeli ulogu tampon zone između kapitalista (i njihovih predstavnika političara koji su donosili antiradničke zakone i rasprodavali državnu imovinu) i radnika, ali u službi onih prvih. Umesto da podižu klasnu svest, brane radnička prava, okupe tj. ujedine radnike za neku smisleniju borbu, većinom su radili u službi kapitala. Znači umesto organizovane borbe dobili smo sindikate koji brane svoje položaje i podrivaju radničku borbu pokušavajući da potisnu radnički bes, pacifirajući ih. Svaki gubitak radnika je isao uz prećutnu sagalasnost sindikata. U pregovorima sa vladom nisu zauzeli militantni stav, većinom se sve svodilo na predloge i sugestije (za koje se unapred znalo da su nedovoljni i da će pored toga biti odbijeni). Tako se borba ne vodi! Umesto da samo greju svoje stolice, moramo preuzeti deo odgovornosti, aktivirati se i prisiliti ih da rade svoj posao, u protivnom mi smo na gubitku. Potrebni su nam jer među njima postoji već razrađena organizacija i povezanost koju možemo iskoristiti umesto da počinjemo da gradimo od nule, što bi moglo da traje i godinama. Moramo im pokazati da su oni ovde zbog nas, a ne mi zbog njih. Mi smo ti koji treba da vrše pritisak dok ne počnu da obavljaju svoju dužnost. Jer realno, trenutno nemamo drugi izbor. Za osnivanje novog sindikata trebalo bi mnogo ulaganja i vremena. Neki od nas mogu da osnuju sindikat  u firmi, a ako njihovi već postojeći sindikati ne rade svoj posao treba ih ili pogurati, smeniti ili samostalno pokušati organizovati kolege. Izgraditi sindikat koji će biti spreman na borbu za radnike. Ali manja preduzeća nemaju tu opciju, jedino što mogu jeste da se pridruže većem sindikatu. Moramo se kao radnici solidarisati sa radnicima na PP poslovima, ugovorima na odredjeno i radnicima zaposlenim preko agencija i naći način da se zajedno sa njima borimo, jer je zakonom njima oduzeto svako pravo. Međutim, nije dovoljno samo se boriti za prava radnika na PP poslovima, već je neophodno boriti se za ukidanje PP ugovora u za sve one poslove koji zahtevaju svakodnevno angažovanje. PP ugovori su način da se radna snaga dodatno „fleksibilizuje“ i da se, ili oslabi, ili ukine kolektivno ugovaranje. Naprotiv, mi se moramo zalagati za to da umesto PP ugovora, pa čak i umesto rada na određeno, rad na neodređeno bude pravilo za svakoga ko bude primljen nakon probnog perioda. 

Štrajk kao jedina legalna opcija, mora da zagazi i u ilegalne vode. Jer legalnim štrajkom, poslodavcu je omogućeno da nastavi proizvodnju sa radnicima koji nisu u štrajku, koji nisu primljeni za stalno ili su u kategorijama koje sam iznad navela, dok se za vreme štrajka, štrajkačima ne isplaćuje plata. Zato smo u nezavidnom položaju. Moramo odbiti da radimo u korist kapitalističke države i po njenim pravilima. Ta pravila i jesu napravljena da bi se nama oduzela bilo kakva moć odlučivanja. Zato ne nasedajte na pricu o demokratiji, jer jedino pravo koje imate u ovom sistemu jeste da se pokorite ili skapate od gladi. Svu moć i vlast drzi 1%  najbogatijih  ljudi na vrhu - kapitalistička klasa, nasuprot  ostatka čovečanstva, tj. radničke klase.

 

Često čujemo rečenice poput „Ja sam ne mogu nista promeniti“. Istina, sam čovek ne može mnogo, ali naša snaga leži u mnogobrojnosti. Pokažite svojim primerom kako treba da se postavimo u datim situacijama. Ljudi će polako početi pratiti. Ne odmah, ali vremenom. Posle svih loših iskustava, prirodno je da smo skeptični. Ali kako su to sofisti lepo objasnili:

 

Čini li jedno zrno gomilu?

–   Ne.

–   A dva zrna?

–   Ne.

–   A tri zrna?[…]

Sofista nastavlja sa pitanjima, dok upitani ne prizna da neki broj zrna čini gomilu.

 

Zaključak: Prethodni broj ne čini gomilu, ali ako dodaš još jedno zrno tada čini gomilu. Gomila, dakle, nastaje dodavanjem jednog zrna.

Razgovarajte, solidarisite se, širite ideje, podršku. Jedan po jedan čovek, tako cemo napraviti dovoljnu masu za promene! Ćutanjem i saginjanjem glave ne činimo ništa.